петак, 5. септембар 2008.

Софора

Sophora japonica L. коју ми зовемо јапански багрем, веома личи на наш багрем само нема трње.

  Пише: Иван Брндушић, www.brnda.com

Паше за пчеле никад доста. Јер, често нам остају без меда пошто немају одакле да га сакупе.
Цветне ливаде су у корову, а багрем који сам ниче на нашим просторима је обично жртва дрвосеча за огрев а несавесни мештани све чешће по нешто запале па ту страда и наш багрем.
Сви знамо да домаћи багрем цвета у пролеће па тако веома зависи од временских услова. Често се дешава да се цвет багрема смрзне или хладно време онемогући пчеле да сакупе све што његови цветови нуде.
Ово није случај са софором, пошто она цвета усред лета. Већ петнаест година причам пчеларима Бора и околине о софори, јапанском багрему, али узалудно. Не чују и не схватају, а немају ни времена за моје приче јер журе да негде селе своје пчеле за што већим приносом, али где? Нигде нема нектара у изобиљу, ако занемаримо софору. У сред града, по 45 дана сваке године она нуди своје цветове, на огромним крошњама. Пчеле посећују чак и опале цветове на земљи.
Sophora japonica L. коју ми зовемо јапански багрем, веома личи на наш багрем само нема трње. Листови су јој перасти и непарни са тринаест до седамнаест листића. Цвета од средине јула до краја августа. Стабло има крошњу од 20 до 25 метара. А може бити и већа, што се лепо види на слици.
Сами видите њену величину у поређењу са зградом која има четири спрата, а само једна грана има дебљину нашег багрема. У Борској општини, по мом сазнању постоје три места где има софоре. У селу Метовница поред самог Тимока, налази се на надморској висини од око 150 м. Друга софора налази се на 800 м надморске висине на Хомољским планинама у атару села Кривељ, на тромеђи општина Бор, Жагубица и Мајданпек. Највише их има у Бору, чак тринаест стабала.
Софоре су увек цветале (кроз дужи период од 50 до 60 година), осим 2000. године што је било право чудо. Питам вас, које дрво цвета и меди сваке године, толико деценија и то на веома различитим надморским висинама?
Због своје издашности софора је привукла пажњу и истраживача и научника тако да постоје табеле при којим температурама и влажности ваздуха најбоље меди.
У трагању за софором, наишао сам и на две велике и лепе у једном селу у околини Зајечара. Распитао сам се ко их је засадио и сазнадох причу да је у том селу 1946. године живео учитељ и пчелар, а у разреду је имао сиромашног ученика чији је родитељ имао две три кошнице пчела. Учитељ је донео неколико садница софоре, дао их дечаку и рекао: „Засади ово, биће то за неку годину добра паша за ваше пчеле, таман кад ти одрастеш и постанеш пчелар, па више нећеш бити сиромашан“.
Дечак је послушао учитеља и засадио софоре, али када је одрастао није постао пчелар. Онда дечак, а сада старац, и даље је сиромашан. Има софоре, а нема пчеле. Ми имамо пчеле, али немамо софоре. Поштујмо народну изреку „Где год нађеш згодно место ту дрво посади...“. Нека то место заузме софора да за 50 до 100 година будемо богатији. Наши унуци неће моћи да кажу како смо били сиромашни и духом и слухом. Немојмо се уздати само у наш багрем. Сада је на појединим местима багрем захваћен вирусом почео да се суши од врха. Софора је за сада отпорна и веома издашна.
Наше паркове у градовима и бањама сијалице красе, а наткриљују их платани, питоми кестен, и кисело дрво. За пример треба да послуже улице Суботице где су сијалице прекривене крошњама софоре.