четвртак, 15. октобар 2009.

Обнова земљорадничког задругарства

Земљорадничко задругарство јавља се у Србији 1894. године формирањем прве земљорадничке задруге - штедно кредитне задруге у селу Вранову код Смедерева.

Земљорадничко задругарство као систем организовања пољопривредних произвођача јавља се у Србији 1894. године формирањем прве земљорадничке задруге -  штедно кредитне задруге у селу Вранову код Смедерева, када се по први пут утемељују изворни задружни принципи. Све до доношења Закона о земљорадничким задругама, задруге су пословале на међусобном договору задругара, на слободно израженој вољи самих задругара. Овакав својеврстан вид уговорне обавезе важио је само у пословном кругу задругара. Уговорна обавеза је могла бити раскинута у сваком тренутку без трајних последица, што није била адекватна основа у пословном  функционисању задругара и задруга. Доношењем Закона о зељорадничким и занатским задругама (3. децембра 1898. године) држава је почела да подстиче и помаже развој задругарства у Србији. Ствара се по први пут у Србији правна основа која обезбеђује правилан развој и значај задружног начина организовања задругара, пишу др Стојан Јевтић и Војислав Станковић из Привредне коморе Србије.
 Законом је, између осталог, дата могућност формирања и вишег степена организовања земљорадника и занатлија у посебне главне савезе (члан 99). У ставу 2. поменутог члана закон прецизира: “Задатак је Главног Савеза чисто моралан и инструктиван; он је заштитник интереса свију земљорадничких задруга, он је представник свију земљорадничких задруга.. Њега сачињавају све земљорадничке задруге, Земаљски Савез Земљорадничких задруга (Задружна Аграрна банка). и Главна Живинарска Задруга”. Закон је, такође, предвидео могућност да се земљорадничке и занатске задруге, посебно, могу уједињавати у оквиру среских, окружних, или земаљских савеза, ради постизања ефикаснијег пословања својих задругара.

Организација задружног савеза као пословног система
 
Данас важећи Закон о задругама (“Сл.лист СРЈ” бр. 41/96) дефинисао је задругу као облик организовања физичких лица – задругара у којој они пословањем на задружним принципима остварују своје економске, социјалне и културне интересе. По први пут, јасно је прецизирано да је задруга организација задругара. Задруга послује на задружним принципима: добровољности, солидарности, демократичности, економског учешћа, једнаког права управљања, самосталности, задружног организовања и међузадружне сарадње.
 У систем задружног организовања, задруге се по вертикали организују у савезе. Закон дефинише савезе као самосталне, интересне и стручне пословне организације задруга, који се оснивају ради унапређења делатности задруга и заштите њихових заједничких интереса (члан 68.).
 Закон одређује задатке савеза. Савези у принципу могу да:
• Пружају стручну помоћ при оснивању и унапређивању пословања задруга,
• Заступају интересе задруга пред државним органима и организацијама, као и пред банкарским и другим финансијским организацијама,
• Организују и подстичу стручно усавршавање, истраживачки рад, информативно-издавачку и пропагандну делатност и друго.

Очигледно, интенција законодавца била је да се у пракси умасто предходно организованих савеза, организују пословни задружни савези (по вертикали посматрано:  Окружни задружни савез и Задружни савез Републике) који представљају систем у коме је заједничко планирање, организовање производње, наступ на тржишту и примена науке. Овај је закон практично, својим садржајем објединио сва позитивна искуства из рада задруга и развој задругарства од више од једног века у Србији, као и искуства других земаља са развијеним задругарством.
 У земљама са развијеном тржишном привредом тенденција је да се формирају тзв. стратегијске пословне алијансе са партнерима. Тако се на пример у Француској и посебно у Италији, задруге групишу у уније, које представљају тзв. “кооперативе кооператива”, или у Швајцарској где се најмање три задруге могу груписати и створити ново друштво исте врсте –   тзв. федерације задруга (савез задруга). Највиши орган у савезу задруга је Скупштина, коју чине представници чланица, с тим да сваки представник, по правилу, има један  глас. Исто правило важи и за управе савеза.
Правни основ за организацију задружног савеза као пословног система, нажалост не постоји у постојећем Закону, па је стога потребно убрзати процедуру у доношењу новог закона. Нови Закон о задругама је већ у дужем периоду у форми нацрта.
 Оснивачким актом задружног савеза, који је врста уговора, регулишу се статусна питања, а он истовремено има и карактер конститутивног акта. Њиме се утврђује начин обезбеђења средстава за рад савеза. Најчешће се савези финансирају доприносом својих чланица, чију висину утврђује скупштина савеза. Савези могу да обезбеђују средства и из других извора, односно на друге начине, ако се такав начин обезбеђења пропише уговором о оснивању.

Организација земљорадничких задруга разних специјалности

Земљорадничке задруге могу да буду опште, са већим бројем делатности и специјализоване (житарске, воћарске, виноградарске, сточарске, задруге домаће радиности), а организују их задругари, специјализовани робни произвођачи одређених врста роба (жито, воће, грожђе, поврће, месо, млеко и др.).
Земљорадницима треба омогучити да могу да формирају и штедно-кредитне задруге путем којих би се новчана средства задруга стављала у функцију развоја задруге и економског јачања задруге. Нелогично је да се ова врста задруга само помиње у важећем закону као посебан облик задружног организовања. Оснивање, организација, пословање, начин управљања ових задруга потребно је регулисати Законом о банкама и другим финансијским организацијама.
Да би задруге обављале своју делатност, потребна су им и неопходна средства, капитал. Средства за оснивање, почетак рада и развој задруге обезбеђују се на различите начине. Један од извора су удели задругара. Висину удела одеђују сами задругари полазећи од делатности којима треба да се бави задруга и од материјалних могућности задругара. Земљорадничке задруге се оснивају и раде са уделима.
Задруга се не може организовати као предузеће или други облик организовања, нити се може припојити или спојити са предузећем или другим правним лицем које није задруга. Ово је од веома велике важности за очување интегритета задруга као привредних субјекта. У досадашњем периоду, због одсуства овакве законске одредбе, друге организације, агроиндустријски системи, трговинске или друге организације су поступком припајања веома лако и брзо гасиле задруге, претварајући их у своје организације, најчешће радне јединице.
Са друге стртане, важећи Закон о задругама и закон о предузећима (привредним друштвима), омогућили су да Задруга може оснивати предузећа у задружној својини. Овим предузећима, која се формирају у форми друштва капитала, задруга (једна или више њих) је власник. Наиме, задруга се, у односу на предузеће, јавља као матични оснивачки субјекат. Задружно предузеће је, практично, у функцији задругара и земљорадничких задруга које су они основали.

Вертикална и хоризонтална интегрисаност

Као што је поменуто, у систем задружног организовања, задруге се по вертикали организују у савезе. Важећи Закон је предвидео да се задружни савези земљорадничких задруга оснивају за одређену територију.
Међутим, у пракси још увек овај облик интеграције није заживео. Организовањем задружног савеза као пословног система чији је модел приказан (повезивање земљорадничких задруга преко којих се организује примарна пољопривредна производња код задругара и субјеката прехрамбене индустрије, специјализованих маркетиншких и прометних предузећа, као и снабдевачких предузећа која ће бити у функцији земљорадничких задруга и задругара, затим, специјализованих аграрних банака и штедионица) има јасне економске циљеве: максимизирање економске ефективности (профита) и економске ефикасности (економичност, рентабилност, продуктивност). То су и примарни циљеви у тржишној економији.
Суштинска разлика између приказаног пословног система и постојећих у свету не постоји, јер би преко земљорадничке задруге,  као чланице савеза, била заступљена и примарна пољопривредна производња, односно задругари.
Такав концепт вертикалне интеграције пољопривредне производње и прерађивачке индустрије био би рационалан и економски ефикасан, посебно ако се базира на јединству капитала. То указује да би интеграција капитала примарне производње и прераде могла бити значајан фактор повећане ефикасности укупне пољопривреде.

Мере за обнову реформисаног задругарства

Организоваљњем савремене пољопривредне производње, прераде и промета у задругама и њиховим савезима значајно се доприноси обезбеђењу прехрамбене сигурности земље, јачању робних резерви и већем извозу пољопривредно-прехрамбених производа.
У циљу веће ефикасности у пословању задруга и њихових савеза у тржишним условима привређивања, поред рационалне организованости задруга, неопходна је већа подршка Владе ради стварања стимулативнијих услова за рад задруга. Бржи развој задругарства развојем и унапређењем пољопривредне производње и прераде у задружним организацијама и шире, захтева доношење адекватних мера пољопривредне политике, од којих су најважније:

1. Полазећи од значаја финансирања текуће производње и инвестиција у пољопривреди потребно је да се у Републици дугорочно реши систем финансирања пољопривреде у складу са специфичностима ове делатности. Од посебне је важности обезбедити сталне и реалне изворе средстава за финансирање текуће пољопривредне производње, као и неопходна инвестициона улагања у пољопривредну механизацију и опрему за прерађивачке погоне, основно стадо и дугогодишње засаде.

2. Мерама пољопривредне политике требало би да се обезбеди да државни подстицаји буду усмеравани преко задруга за сва регистрована и нерегистрована породична газдинства која уговарају производњу и набавку инпута преко задруга.
3. Преко Националне службе за запошљавање треба обезбедити суфинансирање дела  личног дохотка за сва лица запослана у задругама на пословима са посебном одговорношћу, или цео износ годишњег личног дохотка приликом првог запошљавања. 
4. Изменама и допунама Закона о царинама омогућити ослобађање и плаћање од царинских дажбина на увоз пољопривредне механизације и опреме,  семена, садног материјала и приплодне стоке (које се не производе у земљи) за потребе задругара и задруга.
5. Пореском политиком треба стимулисати развој задругарства и пољопривредне производње у брдско-планинским регионима. Поред постојећих пореских олакшица, треба ослободити задруге пореза на добит, уколико га улажу у свој развој, а такође, потребно је пореским олакшицама стимулисати промене производне структуре у складу са еколошким, тржишним и економским критеријумима.
6. Мерама пореске политике потребно је ослободити задруге плаћања ПДВ,  за све преузете производе од земљорадника на чување, складиштење или прераду,  до продаје купцу.
7. Задруге и њихови савези треба да буду ослобођени плаћања таксе, приликом оснивања, као и уговора о оснивању, а потребно је испитати могућности ослобађања таксе при регистровању погонских машина и опреме, која се користи у примарној производњи и преради.
8. Изменити и допунити Закон о наслеђивању или донети Закон о наслеђивању пољопривредног земљишта и породичних газдинстава. Основно начело измена и допуна важећег Закона о наслеђивању или предложеног посебног закона је да пољопривредно газдинство, по правилу, може наследити само један наследник, једно лице. Ако ниједан од наследника не би испуњавао прописе овим Законом, наслеђивање би се одложило све док се не нађе лице које би преузело то земљиште. Власника  необрађеног пољопривредног земљиште потребно је опорезовати неколико пута више у односу на постојећу пореску тарифу.
9. У духу Закона о задругама неопходно је обезбедити кадровске и материјалне претпоставке ради спровођење доследне задружне ревизије. Задружна имовина мора да остане у власништву задруга и не може да се трансформише  у државно власништво.
10. Ради брже обнове и реформисања задругарства и њихових савеза потребно је предузети одговарајуће мере на примени Закона о враћању одузетог земљишта, ослобађањем земљорадничких задруга обавеза плаћања накнада бившим власницима. У примени Закона о враћању задружне имовине задругарима и Закона о својинској трансформацији, за предузећа у чијим су настајањима учествовале и задруге, а која су у међувремену приватизована, држава је дужна да задругама врати пун износ процењених средстава задруга- улагача.

Бранислав Гулан

Извор: http://www.agropress.org.rs